– Županjac, o svetoj Kati 1972. god.
E, moj Ćipa, moj Ćipurina,
ti uvik tvrda glava ostade pa ostade niti se ja tebi rugam niti imam namiru za ruganje. Ako se ko kome ruga onda se vi tamo u Nimačkoj najviše sebi rugate i sprdnju sami pravite. Čast onima koji rade i na kuću misle ali taki je sve manje, čini mi se. Čujem a i pisaše novine da ćete se morati pošvabiti ako želite tamo gastajbartovati pa sve smišljam kako li ćeš se zvati Stheppenn ili Stiv ili nekako još zapetljanije sve po dva slova u isti mah. A Mandino ime kad pokušam po stranjski izgovoriti umalo neslomim jezik i jedan klimavi i krnjavi zub.
A za ono što pitaš oko Ognjišća i prodaje e tute ti ja bolan nebijo ne znam ništa a možda i neću da znam. To ti je ko ono ne viri u tuđi tor da li se ovce blizne ili se jalove kao da mi nismo u tom toru. A ono ti je istina da neki misle da je Crkva samo njihova prćija i da sve triba biti po njihovu. E neš velim ja (ali samo u sebi) Crkva je sviju nas i svi smo jednako odgovorni. Samo ne znam što ćemo svama tamoka. Je doduše vi dadete para za Crkvu ali što vridi kad vas nema da živite u njoj. Eto to malo o tom da ne duljim i da ne misle da filozofiram.
A što se tiče bilenja kose i naše ženskadije. E to je druga pisma. Bolan nebijo da vidiš čuda. Pustile ti neke nokturine ko višćice čamprage pa to nacrljenile pa kad uzmu motiku u ruke to ti paše ko magaretu sedlo. A najveća je nevolja to s motikom smrdi im ko vragu tamjan ne samo ženskadiji nego i muškadiji. Pa ti se ja pitam ko će ovo prljugetina sređivat kad mi stari odapnemo.
E pa nek ti je sritan i veseo Božić i lipo Novo lito i piši još koji put ako ne zaboraviš nabrzinu rvacki, kad se pošvabiš.
tvoj Marko, žena i dica
Iz arhiva Naših ognjišta: studeni-prosinac 1972., god II., broj 12, str. 23)
Odabrala: Marija Majić