Maja Varešković, Busovača, 4. prosinca 2014. godine:
1991. netko je pozvonio na vrata moje kuće i ja otvorih. Preda mnom je stajao visok, mlad čovjek s naočalama. Reče da se zove Dario Kordić, da se doselio u našu ulicu i da skuplja pomoć za komšinicu Suadu i njenu djecu jer joj je muž Hojlica poginuo radeći u šumi… Pozvala sam mamu il tatu, ne sjećam se…
Nakon nekoliko godina taj čovjek je osuđen na 25 godina zatvora zbog ratnog zločina… Prije nego se doselio u komšiluk, njega nisam znala. Znala sam njegovu majku koja je bila pedijatar i znala je i u kući primiti moju majku koja bi me donijela bolesnu i znala sam njegova oca, veterinara koji je pomagao i liječio stoku i kad netko nije imao para uzeo bi ili malo krumpira ili par jaja…
Rat je počeo i Dario je stao na čelo našeg naroda…Njegova žena i djeca su cijelo vrijeme ostali ovdje a mogao ih je helikopterom poslati u Split pa da se Venera šeta Rivom i pije kavu u Marmontovoj dok mi ovdje ginemo…Bili su tu i njihovu kuću su čuvali naši vojnici… Pa i moj tata…Ona bi vojnicima pravila, svaki dan palačinke…Jedan dan je izišla da se izvine jer nema brašna za palačinke…Vojarna Draga je bila puna hrane ali on je bio takav…Za svoje nije tražio…Preponosan, skroman…Ljudina s velikim Lj…
Tek kada je iz došao iz zatvora i prohodao Busovačom, za mene je stao rat…Išla sam ga dočekati…Kad bi vjerovala da je on kriv za zločin u Ahmićima i tad bi otišla na stadion ali da ga pljunem…Pošto ga poznajem, znam da nije to naredio i da je nevin odležao 17 godina…
Ovako, volim ga i ponosna sam što je stanovao u mojoj ulici a sad nek se ponosi Zagreb njime i neka i tamo među mnogim izdajicama Hrvatskog naroda živi jedan takav…Pravi i najveći…Sad neka me opet izbaci poneki “prijatelj”…Dario je žrtvovao sve za Hrvatsku a i ja ću brate par takvih prijatelja!
Tekst: Maja Varešković
Foto: Ivica Šarac