I SAD RECITE DA MARINKO NIJE BIO U PRAVU…
Politika me nikad nije priviše zanimala, ali “zahvaljući” svome bratu Vinku, u zadnje vrime se sve češće ufatim u mislima o politici. Tako i danas dok sam kuvo ručak. Pitu 2 trećine burek, za Dominika i mene, a jedna trećina tepsije, kumpirača za Annu. Cura ne jide meso, iako sam ja uvjeren da je priviše blida i da bi morala jist meso. E onda sam se sitio svog tetkića Živka. On bi se sigurno sitio kako bi ćeri podvalio meso pod kumpire. Pala mi na pamet jedna zgoda koja se u politici non-stop ponavlja.
Kad se Živkov sin Vlado ženio, onda je Živku na pamet pala genijalna ideja: kupio je 20-ak kila slatkog, krupnog, stolnog grožđa i vlascom zavezo na odrinu prid kućom. Kad su svatovi stigli nisu se mogli čudu načudit, kako u Mandinu Selu na 900 m n.v. reste vako slatko i veliko grožđe. Tek kad su na šljivi vidili 5 kila banana skontali su zajebanciju.
Tako je i u politici: za izbore zavežu narodu slatko grožđe na kiselu odrinu, i mirne savjesti tvrde da je to moguće. Tek poslje izbora narod otkrije banane na šljivi i skonta da su ga opet zajebali. Na sljedećim izborim neka nova stranka, veže neko drugo voće. To je ustaljena metoda koja funkcionira, jer kad bi se jedna stranka usudila reć da u Mandinu Selu nemere rest slatko grožđe nikad ne bi dobila izbore.
Tekst: Marinko Vukadin (7. 12. 2013.)