POKOJNOM OCU NESPOKOJNI SIN

objavljeno u: NOVOSTI | 0

Bleiburško polje, 15. 5.1965.

 

Bilo mu je dvadeset godina kad pošao na taj teški put. Nitko nije znao kamo i zašto ide. Na granici su ga dugo drugovi ispitivali. Govorio  im je da traži oca. Jedva su ga pustili da ide dalje putom što nikud ne vodi.

Stigao je u zoru 15. svibnja 1965.godine do devetnaest borova, što usamljeni rastu duboko u blajburškom polju.

Umoran od duga, naporita puta, kojim je, dok je plakao u kolijevci, prošla, na prevaru zarobljena hrvatska vojska, usamljen i žalostan sjeo je kraj bora, dugo tiho plakao i zaspao. Na mramornoj ploču neko  je napisao

Kad je došao sebi, sunce se visoko diglo iznad borova, polja i njega.

Sve je uokolo cvalo, mirisalo, sjalo i blistalo u sunčanu, vedru i toplu danu.

Tako je bilo i onoga dana kad je otac odložio pušku

 predao se zakletim naprijateljima Englezima.

Izvadio je iz torbaka olovku i papir

i počeo pisati pismo mrtvom ocu.

Dok je pisao, suze su kapale na slova.

Kad si ti, oče moj, za slobodu Hrvata ratovao,

 ja sam iz matere na ploču pao i siroče rastao.

 

Kako si nestao i gdje si skončao nije se saznalo.

 

Pušku si, kažu,  bacio u travu na ovom polju,

kod ovih borova u ovoj dolini olovnoj

 predao se prokletim, bahatim Englezima

 oni  te predaše Titu i njegovim partizanima

Ovo je  polje tada  hrvatski narod prekrio

a onda je zapovjednik združenih sila 

 Englez  Aleksander iz Kazerte je naredio:

Neka se počisti paluba!

 

I čistila se paluba krvava

čistila satima i danima i noćima

Tekle rijeke i nosile krv i strv

 

Možda te, oče moj, ubi Anka partizanka,

možda te drugovi  prebiše  motkom

 možda te skojevci dokrajčiše  za  plotom.

 

Dok su ubijali, kažu nekim čudom preživjeli

drugarice i drugovi  su pjevali:

Nosim kapu na tri roga

i borim se protiv ustaša i Boga!

 

I grunu u me proljeće  strašne 1945. godine

kad ste izmučeni u smrt odlazili

a sve je uokolo cvalo i mirisalo .

 

Tisuće i tisuće domobrana i ustaša

partizani  pobiše, skojevci streljaše

u tenkovske rovove i jame baciše.

 

Zla sudbina vaša i beskrajna tuga naša.

 

Baka  te  neutješna čekala i tiho u samoći plakala

Mati  je uzalud tješila da ćeš doći prije ili kasnije

 djed te, oče moj, do smrti prežalio nije.

 

Minu dvadeset godina od kad te nema

od kad si, ćaća moj, netragom nestao

kao da si u crnu zemlju propao.

 

Oni što ti mladu  život oduzeše

(imao se godina tada ko ja sada)

nikad im se imena ne doznaše

ne stiže ih kazna, nit se pokajaše.

 

Sjedim tužan pod borom u ovom polju

isto onako kako je djed sjedio pod jasenom

 niz polje gledao i suze od mene skrivao.

 

Djeda više nema među živima

nema drage i dobre moje bake

a nema ni moja žalosne majka.

 

Sjedim sam i žalostan pod borom

 pod ovim tuđim, nemilosnim nebom

i bludim niz poljanu  u mračnu daljinu.

 

Dok tebe grli teški, skamenjen muk,

duboko u meni ječi ojađen čovjek

 i zavija u nevremena kao gladan vuk!

 

U mrkoj planini i  jami punoj noći

 krik za krikom odjekuje u samoći

 brdo ječi od Titovih strašnih riječi:

 

Likvidirajte bandite! Baan…dite…eee! 

Likvidiraj…aja…aaaj…aaaja….aaaaa;

Likvidiraj bandu…andu…duuu… uuU!

                       

Ante Matić – Borčanac