NIŠTARIJINI ZAPISI: Coronine priče 6

objavljeno u: NIŠTARIJINI ZAPISI | 0

Bratska ljubav u doba corone

Ah, ta bratska ljubav!

Neuništiva je, čak i u doba corone.

Imam dva brata.

Onog starijeg, Vinka, odavno sam skućio i čak dvaput oženio, pa se za njega previše ne sekiram, ali mlađi, Marinko, stalno mi je na pameti.

Ili u snovima.

Tamo ga uvijek pomiješam sa svojim sinom Christianom, jer se očito za obadvojicu previše brinem.

Noćas, u gadno doba, između ponoća i tri sata ujutro, kad moj mjehur miruje, a brige nemaju počinka, morao sam zbog Marinka na daleki put, u jedan gradić sjeverno dio Beča.

„Našao sam auto na internetu, jednog starog opela. Pravi je i ne košta puno.

Molim te kreni odmah tamo, plati čovjeku koliko traži i dovezi auto kod sebe. Čim prođe kriza i ako me Irene pusti iz kuće, doći ću.

Ako odmah ne odeš prodat će auto nekom drugome, dok meni treba baš takav jer imam samo četiri vozila, a nijednog starog opela.

To ti je onaj stari, žuti opel, kakvoga je vozio pokojni Biče. Pogledaj samo je li sve u redu s motorom i da nije pod propao, pa kupi bez puno cjenkanja!“ – zamolio me moj mali brat.

Nije mi, dakle, bilo druge nego u dubokom snu, u gluho doba noći, staviti masku na lice, zaputiti se na drugi kraj Beča, varati usput policiju kako moram u firmu i nekoliko sati tražiti auto-salon čije ime mi brzopleti brat nije rekao, pa sam lutao od jedne do druge zgrade, riskirajući da dobijem zarazu.

Našao sam na kraju i ulicu, i prodavača, i vozilo koje sam pregledao svojom provjerenom metodom – ako mi se svide zadnja svjetla znam da je auto super – te ga na kraju kupio, ostavio svoj auto u javnoj garaži i s Marinkovim žutim ljubimcem vratio se u Wiener Neustadt.

Pa neka sad netko kaže da ne volim svoga brata!

Pomogne i on meni kad negdje zagusti –nekoliko puta morao je iz sto pedeset kilometara udaljenoga Graza vikendom spičiti do Wiener Neustadta, da mi priključi neke glupe žice od struje.

Uradio bi on to, doduše, čak bolje od mene, ali bi na kraju uvijek pametovao, nešto u stilu:

„Budalo jedna, dabili budalo! Mogao si stan zapaliti. Ovo što si ti smuljao ni najsmotanije žensko ne bi uradilo!“

Ne bih se nimalo naljutio na njega dok mi žuga, a zaslužio je itekako puno puta.

Činjenica je međutim da mi Marinko nikada nije pomogao u mome snu, nego uvijek samo u stvarnosti.

A ja njemu jesam, ne samo noćas, nego bezbroj puta otkad me je mama na samrtnoj postelji zamolila:

„Blago moj, Marija i ti ste pametni. Pazite na Vinka i Marinka i pomozite im kad zagusti!“

„Eto, draga mama, sad znaš da sam dobar i da sam te poslušao“ – rekao sam jutros našoj materi nakon što sam izmolio očenaš za pokoj njene duše.

Blago Vukadin