NEUGODNI RAZGOVOR

objavljeno u: NAŠA OGNJIŠTA | 0

   Štioci moji, opet je seonička Gospa okupila Duvnjake sa sve četiri strane svita u velikom broju. Ni stvarna, ni izmišljena zaraza nije nas spričila da se svojoj Gospi pomolimo. Moj rodijak Iko, kum Mate i ja smo se zarekli da ćemo za Gospojinu dolazit u Seonicu sve dok moremo sami o sebi. To obećanje smo održali i ove 2021. godine, i odma sutradan, nakon što smo došli iz Zagreba, zasili u lad ispod oroška prid mojom kućom. Moro sam im najprvo podnit izvješće da sam jednim dilom bio prisutan, početkom srpnja miseca u Tomislavgradu, na znanstvenom skupu, koji je sa svojom vridnom ekipom organiziro pra Gabro Mioč, prigodom pedesete godišnjice (pola stolića) izlaženja iz tiska rvackog katoličkog misečnika  N a š a  o g n j i š t a . Puno pametni ljudi je u jednom danu ukratko govorilo o pedesetogodišnjem križnom putu dragi nam Ognjišća  i njegovi urednika i suradnika. Jedva čekam zbornik radova s tog skupa. Nadam se da je neko od izlagača spomeno i ovaj stil pisanja koji vuče podrtlo od velikog rvackog jezikoslovca iz 19.stolića, Ante Kuzmanića, priko Antiše (Ante Matića Delmina), Matiše (Ivana Markešića) i kume Mande ( s. Ancile Bubalo), do moje malenkosti Bariše (M. M.). Brojna izlaganja sa simpozija su razlog što Bariša nije mogo stat u jubilarni broj Ognjišća, to mi je razumljivo, ali nije mi jasno ni razumljivo zašto, za Rvate i katolike izuzetno važnu obljetnicu, nisu osobno uveličali naš duvanjski biskup i naš ercegovački pratarski provincijal, nego su poslali svoje „izaslanike“, a kardinal Puljić je mogo osobno doć iz Sarajeva. Svaka mu čast na dolasku i propovidi.

   Nakon ovog mog kratkog izlaganja o dugogodišnjem izlaženju Ognjišća, nas trojica smo u sjeni oroškova lada započeli razgovor o kvarovima na svojim autima, pa smo priko te teme došli do ozbiljnog ljudikanja o svojoj dici.

   Ja sam svojim pajdašima rako da sam nedavno imo neobičan kvar na autu. Majstor mi je brzo otklonio čudnovati kvar govoreć da mi je neko diro u memoriju auta. Prvi put sam u životu čuo za takav kvar.

   Čudno me gledajuć, rodijak Iko će: –  Da neko ne dira i u memoriju naše dice. Ja ponašanje svoje dice nekad ne mogu pripoznat a dobro sam ih, čini mi se, odgajo.

   Kum Mate će: –  Zaboravljamo da našu dicu, osim nas, odgajaju i škola, i crkva, i mediji, i ulica…

   Ja se javljam i kažem: –  Meni je moja nevista rekla da mi stariji i oni mlađi nemamo iste vrijednosti.

   -Znači li to da nismo isti svjetonazor, da nam se razlikuje ljestvica moralnih vrednota? – upito sam svog sina koji je čuo šta mu je žena rekla.

   -Da tata, tako nekako bi se moglo reći.

   -Je li nam onda ista vira u Boga?

   -Je, ali mi na drugi način virujemo.

   -Kako na drugi način ?- upito sam ga.

   -Modernije, ne tradicionalno, mi virujemo kroz zajednicu?

   -Oćeš reć, kolektivno. Slušaj ti mene, vira je individualni a ne kolektivni pojam, premda je, kako kažu sociolozi, veća moć molitve kad više ljudi moli, želi zajedno nešto, nego kad sam pojedinac nešto od Boga traži.

   Rodijak Iko će: – Bariša, vratimo se mi bliže našoj temi. Nas je uvik u odrastanju nešto tištilo ( strah, glad, neimaština…) a njih nije. I ovaj rat naša dica su zbog nejakosti više odgledali nego u njemu sudjelovali, pa su komotniji, otkačeniji, liberalniji od nas. Mi smo sapetiji, skučeniji, ne volimo rizikat. Koga su zmije klale, i gušćerica se boji, kaže naš narod.

   -Ali, oni se ne boje ni nas, ni zmija, slabo i Boga –  kum Mate će. -Često nas ni ne poštuju koliko bi tribalo; šta bi oni pitali za savjet „starog konja“.

   Utečem mu se ja u rič, pa ću: –  Ja sam svojima reko čim sam navršio šezdestu da ja po rimskom pravu, a mi smo rimsko podneblje, imam status senatora, neke vrsti savjetnika, i da više sa mnom nema dijaloga, čega je bilo dok sam ih odgajao, nego samo monolog; pitaš me za savjet, ja ti odgovorim, a ti, ako oćeš poslušaj, ako nećeš ne moraš.

   Rodijak Iko će: –  Ta ti je dobra, Bariša. Tako ću i ja postupat prema svojima, ali ne tribamo im dopustit da nam stalno nešto zapovidaju.

   Kum Mate će: –  Jesmo mi ćaće, ali jesu i naše žene njijove matere, pa se dite baci ne samo na ćaću nego i na mater. Did Niko bi govorio: -N…….  dite u drugom, pa našto ispadne.

   Opet ću ja: –  Svak bi volio da mu dica što više sliče, međutim, ljudi moji, ja sam sritan i što se na mene pišu, pa vi govorite šta oćete.

   Uskače rodijak Iko: –  Ali, tribali bi se mi sa svojim užom, pa i širom obitelji slagat; složna braća kuću grade.

-Slažem se –  kum Mate će –  ali ne smeta ako se nekad malo međuse i priričimo; samo ne smi bit psovanja Boga, ćaće, matere…, a ni đavlekanje nije kršćanski.

   Kum Mate će: – Bože sačuvaj, kako lako svoje svetinje kresnemo; ne znam jesmo li u tome „napridniji“ na jugu ili na sjeveru rvacki krajeva.

A ja ću: –  Bojim se da će nas  zbog toga Bog pokarat, a i zbog toga što se slabo i malo molimo Bogu. Iz dna duše vapijemo prema Svevišnjem samo kad nas muka svrne; bolje i tada nego nikada. Srića je što Bog nije sitničav. Da se srčanije molimo, manje bi bilo i rastava; ko zaraza rastave brakova se šire. Brak je sve češće sklapa na odrađeno vrima umisto uprti pa do smrti. Kako se sve teže zasniva radni odnos na neodređeno, što dovoljno govori o moralu poslodavaca,  tako i brak. Tribalo bi nam puno više, ne samo duhovnika nego i psihijatara, psihologa, sociologa… Hvala Bogu da su se na Hrvatskom katoličkom sveučilištu počeli obrazovati ljudi i za takva zanimanja.

   I ko zna koliko  bi mi na ovu temu pričali da se nismo bojali da ćemo zakasnit na misu i razgovor s dragom nam seoničkom Gospom.

 Velika Gospa  2021.                                                                             B a r i š a