U ovo pridbožićno vrime svi govore o nekom stresu, ja se na to uvik malo nasmijem uvjeren da ljudi malo prigone, jer ne mora uvik sve bit perfektno, dok nije jutros i mene ufatilo.
Sve je počelo samo jednim malim obećanjem mojoj sestri. Da njoj malo smanjim “stres” obećo sam joj nabavit i dostavit poklon za mog najdražeg zeta. Dogovor je bio da ja sve riješim i nju nazovem kad dođem prid stan, da bi ona to mogla tajno pokupit i kod susjede sakrit do večeras.
Sve je super funkcioniralo. Ja nabavio poklon, jutros se rano digo, jer još moram nabavit jelku, i kupit namirnice za božićne blagdane. Na putu prema sestri (u pola osam) i u nadi da jelke nisu rasprodane, primijetim da mi je mobitel crko, jednostavno ne radi na njem samo nagrižena jabuka, i nigdi sestrina broja.
U potrazi za telefonskom govornicom, razmišljam koga nazvat u va doba. Odluka je brzinski pala, jer jedini broj koji znam na pamet, je od mog najboljeg prijatelja Gilberta, a i nije mi neki problem njega probudit.
Plan je brzo skovan i odma sproveden. Njegova žena ima broj od moje Irene, Irena ima broj od Anne i Dominika, a jedno od nji dvoje ima valjda tetkin broj. I to je nekako dobro išlo sve do Anne i Dominika, ali tu mi je nestalo sitni para za jedinu telefonsku govornicu u Grazu. Pošto benzinska nije bila daleko, uspio sam brzo razminit pare i konačno doć do sestrina broja.
Poklon dostavljen, sestra sritna, a ja još sritniji da mogu konačno kupit i jelku. Kad sam stigo do prodavača jelki bio sam iznenađen i veseo jer je on imo samo još jednu jelku. Nju sam brzo izabro i dotro kući.
Sad ležim na kauču, piskaram na mobitelu (samo ga resetiro, i opet radi) i dok dica kite jelku, mislim se, je lip Božić bez ikakvog stresa.
Tekst: Marinko Vukadin Ćokanov