Slobodo sanjana!,
od mojih djedova, moga oca,
imam li na te pravo?
Slobodo sveta!,
sveta požudo onih koji te sniju,
sanjana, a nespoznana,
nedostižna čežnjo potlačenih.
I bol si i nada i sjeta i snaga…
da mi je Boga voljeti k’o što su djedovi moji tebe voljeli, Slobodo!
Svakodnevnica si neprimjetna onima što u tebi rastu,
misle da se podrazumijevaš, da si oduvijek bila tu.
O Slobodo, u krvi stvarana,
bol u tvojim temeljima leži,
noći neprospavane, strahovi, zebnje,
udarci, godine utamničene, poniženja…
Koliko udovica ucviljenih i majki ožalošćenih zbog tebe,
stoljećima san si sanjani!
Slobodo,
daj mi da te ljubim srcem i razumom i čežnjom neprolaznom,
da te izgrađujem strašću.
O Slobodo, daj mi da te obogatim istinama,
da te izgrađujem mirom.
Znam, imam na te pravo i
živim te nedostojan – Tebe,
nedostižnog ideala mojih predaka.
Htio bih te pitati, možeš li biti bolja, a znam da možeš!
Možeš li biti pravednija, slobodnija – Slobodo?
Znam da možeš i želiš – želiš rasti u meni!
Svatko tko te nosi u sebi, ako te štuje,
dužan je istinama ispirati krv tvojih temelja,
oprostima vidati rane prošlosti,
uplakanima brisati suze mirom i
moliti za neutješne da u tebi nađu spokoj.
O čežnjo mojih predaka, nauči me da te štujem,
da te živim u zahvalnosti, Sanjana,
i da rastem u tebi – Ti u meni,
i da vičem kada treba, preispitujući tvoje slobode.
Znam, možemo bolje, Sanjana,
Ti i ja, možemo bolje!
Stipan Perković – Pipa