Sada ću vam, braćo, opivati.
Dobri’ ljudi moram se sititi.
Dobri’ ljudi iz Mandina Sela,
spomenuti nji’ovi’ se djela.
Što su kućom uvik dobri bili,
svakome su u muci pomogli,
i nikome nisu naudili.
Svojoj dici gene su prinili,
da nikada ne izgube iz vida,
Zemljom kroče bez imalo stida.
Osmo dite svojih roditelja,
oca Ante, mile majke Ruže,
još o njemu dobri glasi kruže.
I nama je to zadaća sveta
spominjat’ se njega svakog ljeta.
Bar njegove godišnjice smrti,
u novinam nešto napisati
i u groblju sviću zapaliti.
Tad još nije ni na svit zinuo,
roditelje kad je ukopao.
Što je mogo već tada nastaviti
kao lav se kroz život boriti
il’ nad sudbinom svojom zakukati?!
Ovo prvo on je odabrao
te rukave svoje zasukao
i o zemlji s braćom radit’ stao.
Teškim je se znao učiniti
i osornim mučnim starcem biti,
ali u dušu mu, ‘ko je pogledao,
blagu ljudsku dušu je spoznao.
S Lucom ženom
nije imao potomaka.
Kao svoju volio je
dicu svoga brata Marka.
Što od milja prozvaše ga Stricom
i osloncem u životu,
našim tvrdim “živcom”.
Praunuci njega se sićaju,
zaboravu oni ga ne daju.
Zorom, mrakom na usluzi
on je bio svakom.
Iz mrtvi je krave podizao
i po redu ostalu živinu
dok oblazi duvanjsku krajinu.
U mojoj je kući jednom bio
i Jesenku junicu spasio.
Kad doktori od nje podigše ruke
i rekoše samo: “Skratite joj muke.”
Od nje ruke podigoše,
Kad vidiše šta uradi, samo se krstiše.
Samo kopni,
ne može ustati
nit’ na svojim nogama stajati.
Sjećam ga se u po’ noći kad je došao.
“Faljen Isus”, samo kratko je nazvao.
Reče kasno da mu je za kavu
te tkanicom on samo primiri kravu.
Blaga biše na njemu nervoza,
podmast da je izgubila ona,
njegova je prva dijagnoza.
“List koprive”, reče nam “obari”,
jaje stuci kad se ona svari.
Kroz tri dana to ćeš joj davati,
kao srna ona će trčati.”
I bi tako kako je rekao.
Jedno jutro kad sam ustao,
kako stoji, nju sam zatekao.
Ne nađe se za obučit’ ni’ko
da bi brzo uz njega navik’o,
da bi mog’o njega naslijediti
i od njega sve to naučiti.
Bog ga dragi ne podari dicom,
al’ za blago čudotvornim svecom.
IZVOR: Frano Smiljanić: Nazdravice, Tomislavgrad, 2019.
