Dragi štioci moji, kako ste mi, kako ste proveli ove pridbožićne, božićne i postbožićne dane – u veselju, tuzi ili pomišano? Ja nekako uspijem svaki put u božićnim danima gurnut na stranu brige, pa sam uglavnom dobre volje. Obuzme me neko veselje, premda se svaki put zamislim i u sebi upitam: zar nam je baš na ovako bidan i jadan način tribo doć, rodit se, spasitelj Isus. Svjestan sam da mi na ovaj upit samo Svemogući može dat potpun odgovor.
Mi, zagrebački Duvnjaci, u čijem se ja krugu krećem, držimo se još uvik, koliko je to moguće u ovom internacionalnom brlogu koji je tribo postat nacionalni tabernakul, naši stari običaja: od Badnjice do Mladinaca obilazimo se, čestitamo jedni drugima Božić, veselimo se i pričamo o svemu i svačemu a najviše o našim božićnim običajima. Mlađi idu na zornice a mi stariji slabije. Ja sam ove 2022. sve zornice odgledo i odslušo na Laudato televiziji. Došašće prošlo a ja skoro da nisam čuo božićnu pismu na toj televiziji. I tu misu su nevidljivi meštri pretvorili u polsatni mini koncert. Kad će nadležni već jednom shvatit da misa i svatovi nisu isto; na misi se triba prvenstveno molit a u svatovima pivat. Nemam ništa protiv novih božićni pisama, ali ako ih narod ne prihvaća, zašto ih forsirat. Stare rvacke božićne pisme su naša višestoljetna tradicija, zašto ih onda potiskivat, ili ijekavizirat? Zar ima lipšeg govora od rvacke ikavice, bila ona štokavska, čakavska ili kajkavska? Dopuštam i to da je nekim ljudima, nadam se da su u manjini, drago pivanje za vrime mise jer tada ne čuju glas Duva, čiji su hram. To da su rvacke božićne pisme ovih dana slabo pivane, skoro nikako, i po drugim zagrebačkim crkvama, čuo sam dok sam božićnih blagdana obilazio prijatelje i rodbinu. Ne bi me iznenadilo da je to naložio biskup Brozanić.
Štioci moji, moramo priznati da onih koji nam žele pokvarit Božić, antikrista, ima ne samo u Crkvi nego i izvan Crkve. Meni je ovih božićnih dana najviše zasmeto prividni sukob čelni komunistički gojenaca oko rata u jadnoj Ukrajini, dok su tajno pripremali definitivnu propast suverenosti države Rvatske odricanjem od drage nam kune s 1. sječnjem 2023. Ulazak u tzv. eurozonu je, ne samo za mene nego i za sve od mene stručnije, hrvatski orjentirane, ljude, atentat na rvacki narod i Državu. S tim činom Pleuron je dokazo da stvarno može što god hoće. I obećani odmak od Tuđmanov politike je maksimalno obavio. Napiso sam još 28. 10. 2020. da obatri (Milanović, Plenković i Jandroković) moraju odstupiti jer nas ne vode nego zavode. Nama Rvatima je važniji tzv. šengen prema BiH nego prema ciloj Evropi, ljudi moji. Danas, ko god hoće može saznat i vidit da je Eunija prava sotonija, zapravo opijum za obitelji, narode i države. Nemam ništa protiv zajedništva naroda i država, ali sam protiv jedinstva, Eunije, u kojoj će veliki progutati male za poslasticu. Opet su naši gusani otišli u maglu nimalo manju nego je ona bila 1918. u Beogradu. Ušli smo u tunel u kojem nema na kraju nikakvog svitla osim nevidljivog Božjeg. Da upotrjebim riči jednog srpskog književnika, koje je u Titoslaviji napiso i zbog toga robijo: Oni koji su nas doveli dovle, odvešće nas još dalje. Blagi rvacki narode, šta čekamo, oni kojima je najvažnije u se na se i poda se, štetočine, uništiše nam dokraja okvir za trajanje, lipu našu i jedinu nam Državu. Do kada ćemo ih trpit?
Ako su nam raspoloženje u Došašću pokvarili euroni, veliko narodno veselje, trećim mistom na svickom prvenstvu, priredili su nam naši nogometni faraoni. Svaka čast, momci, postigli ste to od Boga danim znanjem a znatno manje uticajem onoga koji je za vas reko da niste normalni i koji ne viruje da vi možete pobjedit ako na njem nije bila košulja. Zbog njegovi takvi izjava suludi voditelj, kad smo vas dočikali na Jelačićevu trgu, pozivo je prisutne da „urliču“ i skandiraju: Ovdje nitko nije normalan. Organizatori dočeka su na jedvite jade dopustili da vam se barem jedanput otpiva vaša i naša himna broj dva Lijepa li si. Neki rvatomrsci uporno forsiraju da se na ovakvim narodnim veseljima piva umisto Lijepa li si pisma Moj domovina. Reko sam u ljutnji jedan dan da je pisma Moja domovina pisma onih kojima je Rvcka ono što se vidi sa Sljemena, a pisma Lijepa li si pisma onih kojima je Rvacka do Drine. Pa, skoro pola naših standarnih nogometnih reprezentativaca je rodom iz Herceg Bosne, a jugoslaveni bi nam je zabranili spominjat u pismi; zabranili bi oni i Rvacku da mogu. Takvi usput šire i laži govoreć da je naših 25 nogometnih reprezentativaca poniklo iz 3,5 milijuna rvackih stanovnika. To je velika laž; naša nogometna vrsta izrasla je iz preko 5 milijuna rvacki državljana rodom iz sadašnje i bivše Rvacke. Istinu ne valja umanjivat, kao ni uvećavat.
U takve čudnovate rvate Kljunaše spadaju i oni koji su uoči važne utakmice naših reprezentativaca u Kataru održavali neku svoju skupštinu u našem Dinamu. Dinamo je uvik, za vrime bivše nikad više, bio pod posebnom paskom udbokosa. Znam to i iz svog životnog iskustva. Tada je udba djelovala uglavnom zakulisno; samo je sekretar partije, obično livi bek, bio javan, a danas se u Dinamu događa međusobni javni sukob udbe, supa, mupa, kosa i masonerije. Kako su se samo toliki u Dinamu narojili. Imam osjećaj da je moćnija ekipa utemeljitelja prve velike masonske lože u Zagrebu, Barišićeva, i agenta KGB-a, „Borisa“ Gregorića, ali ni mnogobrojni rotarijančići, lajošići i kriminalčići nisu nemoćni. Udbokosmasonski sukob u Dinamu nije samo radi novca nego i zbog političkog prestiža, što je dokaz da je i nogomet politika, nešto od posebnog interesa za narod i državu. Nažalost, za naše eurone Dinamo je nešto sporedno; oni su svoju dionicu izdaje s eurozonom odradili. Dabogda im prisilo! Oprosti mi Bože!
Štioci moji, neka vam je sritna, zdrava i vesela cila 2023. godina.
Zagreb, 3. siječnja 2023. B a r i š a