NAPOMENA: tekst je Procipina objavio na Forumu Mandino Selo u veljači 2009.).
Na Ljubuši na vri brda,
kraj dočića nesto mrda.
To su mladi planinari,
i sa njima Tomo stari.
Bole tu je, i Ivica,
iz Cebare jedna tica.
Mate Spajić brz ko vjetar,
iz Kongore Galić Petar.
Ile Sliško, Radoš Stipe,
na čelu su od ekipe.
A na kraju ovog voda,
Krstanović jedan oda.
Mislim da je bio Luka,
muzikalna u njeg ruka.
Ponio je i gitaru,
nije novu, nego staru.
Sa terencim krenuli su,
al daleko stigli nisu.
Smrzla nafta kao voda,
pješice se zato oda.
Gurali su gori, doli,
sve ih zbog tog sada boli.
Kad su stigli di su tili,
od umora svi su sili.
Samo nije mladić Bole,
svima daje malo Cole.
U vikendi pokraj doca,
popila se brzo boca.
Zafališe potom Bogu,
sorila ih Cola s nogu.
Zalegli su di su stigli
drugi dan se nisu digli.
Prispavaše avanturu,
niko nesmi van na buru.
Svaki sebe dobro čuva
Tomo malo paštre kuva.
Za okripu planinara,
sluzi dobro pastra stara.
Ljudi moji koje slasti,
sad Ivica Colom časti.
Napiše se tu heroji,
dok stupnjeve Galić broji.
Minus petnest tako kažu,
ne virujte opet lažu.
Trećeg dana kost i koža,
kada izbi Baćak Joža.
Dobar čovik, jaka volja,
sa njim Tonćo iz Omolja.
Spas to biše ko s nebesa,
svaki dobi komad mesa.
I po čašu ladne pive,
svi se čude sto još žive.
Dragi moji planinari ja sam samo prinio ono što sam čuo, i ništa nisam ni primako ni odmako.
| Tekst: Procipina (2009.) |
| Foto: Ivica Šarac (2009.) |
