Nakon duge tri godine bio sam opet u Duvnu, u svome Mandinu Selu. Punih devet dana razgledao sam Duvanjsko polje.
Potom sam se zadržao u Zagrebu, dvije noći.
I dugo, i kratko.
Vidio sam rodbinu, prijatelje i susjede. Napio sam se kava i najeo se pršuta. Sad sam miran do Božića.
Starija čeljad mi reče da dobro izgledam. Oni nepristojniji i mlađi da sam se udebljao k’o gudinčić.
Sad prebrojavam lica, dojmove i riječi vadeći iz torbe prljavo rublje.
Jesam li išta izgubio? Što sam sve nehotice ukrao?
Franove kupaće gaćice ostale su kod mene. Uskoro planiram smršaviti, pa ću dogodine biti glavni frajer na plaži.
I Christianove čarape, sve tri različite. Možda mi noga naraste? Nikad se ne zna
Na dnu torbe skupila se Marinkova zubna proteza. Još miriše na janjetinu. Oprat ću je skupa s Franovim gaćicama i Christianovim čarapama, pa je vratit bratu. Njegova je.
Jesam li zaključao kuću i garažu?
Ako i nisam, susjeda Anđa će sve pozatvarati.
Jesam li podijelio knjige?
Zaboravio sam Jozu, pjesnika iz sela, i Josipu, Tanjinu prijateljicu iz Vrgorca. Nek čekaju do dogodine.
Jesam li održao obećanja?
Ivanu, Marinku i Vinku dugujem ručak na Kupresu. Vinko nije došao, a bez njega bih jeftino prošao. Ako su već čekali punih dvadeset godina, mogu se još malo strpiti. Ne izgledaju ni oni lošije od mene.
Mariji Micinoj nisam darovao buket cvijeća. Neka joj kupi njen Tomislav, pa će i on dobiti ručak na Kupresu. Može i večeru.
Imam dakle dovoljno razloga da se uskoro zaputim u pravcu juga.
Dobro da je godina duga.
Tekst: Blago Vukadin