NIŠTARIJINI ZAPISI: Kriva je Ana stričeva

objavljeno u: NIŠTARIJINI ZAPISI | 0

Prije desetak dana na auto-cesti – taman sam se gadno naljutio na jednog vozača BMW-a koji je neprestano žmigao iza mene, a to nama citroenašima strašno ide na živce, i u sebi mu psovao puno toga što nije lijepo za napisati – zazvonio je telefon. U nezgodno vrijeme.

Vidio sam na displeju da zove moj mlađi brat Marinko, pa rekoh sebi da se je sigurno opet izgubio u Beču kao prije tri godine, te zove u pomoć i hoće da mu objasnim gdje se nalazi i kamo da vozi, kao da sam ja čarobnjak pa vidim sve. Znao sam dakle da će opet nazvati, pustio ga da odzvoni desetak puta, a kad sam se malo smirio i nestrpljivom momku iza mene pokazao srednji prst, opet je Marinko počeo dosađivati.

Odmah sam ga upitao:

„Di si? Znaš li di si?“

„Znam, kupio sam navigaciju. Di si ti?“

„U autu.“

„I ja.“

„Jesi li u BMW-u?“

„Jesam.“

„Jesi li na auto-cesti između Beča i – čekaj malo da vidim- između Beča i Badena?“

„Nisam. Zašto pitaš?“

„Samo nako, da znam.“

„Budale čovika“- promrljao je Marinko sebi u bradu da ga ne čujem, prije nego je nastavio razgovor ugodni naroda mandoseljskoga.

„Nazvala me je Ana Stričeva. Naljutila se gadno na tebe.“

„Zašto se je Ana naljutila na mene? Ništa mi nije jasno.“

„Zaboravio si tetku Anđu?“

„Di sam zaboravio tetku Anđu? Nemoj me zezat“ – počeo sam panično kombinirati, ali tetke Anđe nikako da se sjetim.

Odjednom sam se prenuo, kao da sam začuo ćaćin glas koji mi odozgor govori:

„Magarče jedan! Kako si mogo zaboravit tetku Anđu, moju sestru? Stotinu puta sam je spomeno.“

Nakon ćaćina ukora bljesnulo mi je kroz glavu. Dan ranije Ivica Antin stavio je na našu mandoseljsku stranicu sliku iz albuma Joze Kalčina s petericom Joskanovića braće, našim očevima i stričevima, i moj tekst u kojemu sam naveo djecu naše pokojne babe Mare i dida Tome. Za kraj sam ih čak po godinama rođenja poredao, od Dragice do Ljube, ali sam zaboravio pokojnu tetku Anđu. Ona je umrla kao djevojka, početkom pedesetih, i jednostavno se nisam sjetio da je i ona moja tetka.

„Ajme meni!“ – pomislio sam –„Što da slažem bratu? A tek Ani!“

Prepoznavši da nema druge nego priznati pogrešku zamolio sam Marinka da mi pošalje Anin broj, duboko udahnuo nekoliko puta, zaustavio auto na parkiralištu i počeo tipkati po telefonu, nadajući se da je moja marljiva stričevka negdje u kuhinji, pa da neće čuti zvonjavu. Uzalud.

„A, ti si Blagoja!“ – počela je Ana strogim glasom, no već je bilo kasno za spuštanje slušalice – „Kako si bolan mogo zaboravit tetku Anđu?“

Nekoliko dugih sekunda nisam ništa prozborio, laknulo mi je ipak malo da je Ana direktna osoba koja ne voli okolišati, te sam već u prvoj rečenici prebrodio ono najgore. Nije da volim puno lagati, no u tijesnim situacijama obično mi padne nekakav izgovor na pamet, ali ovdje nije bilo nikakva izgleda za jeftino izvlačenje. Zaboravio sam vlastitu tetku! Ajde, da sam preskočio ženinu rodbinu, bratovu svastiku ili susjedovu ženu, sve bi se to dalo nekako razumjeti, ali za vlastitu tetku nema pametna izgovora.

„U pravu si Ane, pogriješio sam, ne znam što mi bi. Što sam stariji sve više ličim na svoju braću, pa ako ovako nastavim gadno će biti.“

Ana je potvrdno kimala glavom, obećao sam joj na kraju da nikada više nikoga od rodbine neću zaboraviti, pomirili smo se i razgovarali o djeci i poslu, i sve je izgledalo kao ranije, no ja se sljedeća tri dana i tri noći nikako nisam mogao smiriti.

Žena i djeca su me zabrinuto promatrali pitajući me svakih nekoliko minuta, dok sam poput profesora Baltazara šetao po balkonu lijevo-desno, treba li mi vode, tableta, cigareta ili štogod jače, a ja sam šutio i razmišljao češkajući se po bradi – nešto mi u cijeloj priči nikako nije odgovaralo.

Trećega uzastopnog dana bez sna i odmora, bilo je oko pola jedan u noći, iznenada mi je sinulo kroz glavu:

„Kriva je Ana Stričeva!“

Olakšano sam se nasmiješio jer su se sve kockice posložile.

A evo zašto i kako:

Kao što napomenuh naša tetka Anđa umrla je kao mlada cura, početkom ili sredinom pedesetih godina prošloga stoljeća. Mi koji smo kasnije rođeni čuli smo doduše od vlastitih roditelja o njoj, ali za učenje djece u Joskanovićima bili su, pored ćaća i matera, nadležni stariji braća, sestre, stričevići i stričevke. Čak bih rekao da su oni bili glavni i odgovorni urednici, jer su naši očevi radili u Njemačkoj, majke u polju i u kuhinji, pa su tijekom dana na nas pazili oni koji su malo ranije prohodali i znali napraviti jaje na oko.

Tako je mene od izgaranja u požaru spasila Dragica Kalčina, prvu cigaretu ukrao sam Toši Stipinom, a Ante i ja smo redovito mlatili Tomislava i Marinka – sve je dakle bilo zajedničko, i dobro, i loše.

Pokojnu tetku Anđu poznavali su osobno samo Karlo, Matija, Ana i Jozo. Karla i Jozu, kao i sve druge Joskanovića muškarce, može se zaboraviti što se tiče rodbine jer oni – svi osim Toše i mene – marljivo uče imena ženinih predaka od sedmoga stoljeća naovamo, pa nemaju kapaciteta za vlastite, dok je Matija rano otišla u samostan i kad bi navratila u Mandino Selo bila je zadužena naučiti nas druge molitve osim očenaša i zdravomarija.

Ostaje dakle jedino Ana koja nam je morala i trebala navesti imena naše rodbine, a nije to uradila. Zato se je vjerojatno onako gadno naljutila na mene, kako bi prikrila vlastitu pogrešku.

Nakon te spoznaje laknulo mi je. Počeo sam i jesti i piti polako se oporavljajući, a strah od toga kako će me ćaća, mater, tetke i stričevi dočekati kad im se jednog dana pridružim na nebu, nestao je.

„A što bi tek rekla pokojna tetka Anđa!“ – prolazi mi kroz glavu dok ovo pišem.

Sad nek se Ana Stričeva pravda kako zna. Ja nisam kriv.

Blago Vukadin (2015.)