Udruga za informiranje i kulturu Manda u suradnji s Društvom hrvatskih književnika Herceg-Bosne, KIC-om Tomislavgrad i portalom www.mandino-selo.com predstavlja ciklus priča Duvnjaci za Petra Miloša, pričā kojima su autori Duvnjaci (njih šesnaest), a koje su pristigle na natječaj za kratku priču Petar Miloš. Podsjećamo, u lipnju ove godine, u organizaciji DHK HB i KIC-a Tomislavgrad raspisan je natječaj za književnu nagradu Petar Miloš za kratku priču. Priče duvanjskih autora pristigle na natječaj, uz njihov pristanak, objavljujemo u ovom ciklusu svakoga četvrtka.
Danas objavljujemo priču Ive Bagarić, omiljene duvanjske kolumnistice, a sljedećega četvrtka donosimo priču jednoga šarmantnoga brke, Duvnjaka sa zagrebačkom adresom.
Zaboravljeni rodijak
Pritisnula omara. Slavonska ravnica se umorila od širine i teška zraka što titraše nad zrelim usjevima.
U hladovini starog oraha, ispred niske slavonske kuće, drijema starac.
–Razlika je naše polje! Ovde nema ćuva vitra! Duša Bogu, Bog je ne će! – negoduje Stipa kojega svi u mjestu zovu Rodijak.
Otkad se vratio iz Njemačke u mirovinu, Stipa sveudilj prigovara slavonskoj klimi, uhvatilo ga nekakvo malodušje s kojim se ne zna nositi.
–Eh, moj ćaća?- obrati mu se sin spremajući stvari u prtljažnik modernog automobila s njemačkim oznakama:
– To ponavljaš svake godine u ovo doba. Nisi se ti navikao na Slavoniju, a sve tvoje u njoj je. Djeca, naša pokojna mater Kata, novac što si ga zaradio u Njemačkoj i druga žena Slavonka, naša maćeha Rozika. Nije nam mater, ali je dobra žena, drži do tebe, iako joj nisi ništa pripiso, kako kaže.
– Đavlit ću je! Šta ću joj pripisat? Žena je tuđa kost! Tako sam se ja s njom naredio, na sve je pristala. Mora me neko uzdržavat kad se vama mržba.
Volio je Stipa razgovor, koristio je svaku priliku kazati sinovima ono što mu je na duši.
–Ako umrem prije nje, nemojte je krećat, neka je u staroj kući, imat će moju penziju, šta joj više triba? Vi je, radi svog obraza, lipo opremite i ukopajte do mene i Galešuše.
Stipa se pričajući najednom grohotno nasmija:
–To je Roziki najveća briga! Čiji ću ja bit na onom svitu, ili njezin ili Galešušin? Ja se maskarim pa kažem: „Koja bude bolje do mene držala, njezin sam!“
Voli Stipa ove svoje monologe, dovoljna mu je samo blizina neke osobe, za pozornost ne mari. Hodajući dvorištem s visokom drvenom ogradom, povremeno proviri na šor, pogleda lijevo pa desno i vrati se do bunara oko kojeg rastu Rozikine begonije u starim loncima. Nostalgično zagleda praznu štalu i drvene kućerke, sve prazno. Doduše, prija mu pogled na novu sinovu dvokatnicu bez fasade.
– „Priseli se u Slavoniju! Tamo je plodna zemlja, rađa triput bolje od naše. Tamo nema gladi“. Tako mi je ćaća govorio i ja ga, budala, posluša. Brat ne tide, osta u selu. Pametan. Sad njegovi sinovi siju šenicu po našem polju, a moji zemlju daju u zakup, nema ko na njoj radit, moji odoše u svit. En ti taku sudbinu. Uvik sam letio za životom, a on bižo isprid mene. Ajd stigni kad ti nije određeno?
Stipa bi se tako zanio u poluglasnom monologu, kao da daje oduška onoj težini što mu pritiska prsa.
–Bratovi tili učit, potegli na materinu tragu. Iškolali se i upravili sobom. A moji ćaćinim putim, odoše u Njemačku. Džaba Slavonija i puni ambari, džaba voda u bunaru i svaka marva. Moji ne mare za zemlju, ne zanima ih ječam i šenica, vole bauštelu . Odvedoše žene i dicu. U tom nisu na me? Ja nisam sa svojom Galešušom proveo tri godine u oni triest što smo proživili u braku. I, dođe bolest, iznebuva, odnese je, a ti Stipa pričaj sam sa sobom? Briga nekog?
Na trenutak osjeti grižnju savjesti prema Roziki.
–Nije ona loša, Bog je ubio naku botastu. Rozika je žena zamuku. Ne mogu ja s njom pričat po naški. Ona oće divanit o bećarcu i dukatim, šlinganju i perini, ali mene ti razgovori ne razgale? Volim vako, sam sa sobom pa taman pomislili da sam…? Neka sam!
U šetnji po imanju , Stipa bi brzo samosažaljenje zamijenio prijekorom:
–Tako ti i triba, Stipa! Oćeš ti bit prvi u svemu. Poleti prvi u svit, prvi u Slavoniju, prvi kupi traktor i kombajn. Rintaj i dan i noć, bez mire i odmora, sve nabavi i šta? Pokojna žena vamo sama samcata, radila ko tri. Vavik veremila za rodnim krajem i našim svitom, a nije tila priznat nikom već meni: „ Mogli smo mi i doli lipo živit, moj Stipane, ne znam ni kud smo poletili, ko s grlom u jagode, ostasmo željni jedno drugoga u tuđem svitu, a nije sve u imanju“.
Znao sam i ja da nije, ali nije bilo povratka, kuš? Dica poskočila, išću. Šuti i radi.
–O, Stipa, aj ručat! – u stvarnost ga vrati piskavi glas supruge Rozike – oladit će se juva, ni tisto s patkom ne valja ladno!
-Eto me, brzo ću! – odgovori Stipa pa teška koraka pođe prema štali.
– Prazni ambari, prazni šaloši, prazna štala. Kažu ne isplati se radit na malo, a na veliko ni pogotovo. Ne isplati se ništa! Ni živit se ne isplati! Evo što se ne isplati orati u Duvnu, ali u Slavoniji? Moj rodijače, ovde se nikad nije bilo gladno kruva.
-O, Stipa! Ja te ne ću čekat! – iznova se oglasi Rozika pa Stipa krenu stazom prema kući.
–Ne čekaj ti mene! Ručavaj, tebi je ručak na prvom mistu, a meni, bio- ne bio!
Stipa je s dozom ironije odgovarao na Rozikine dozive. Nije volio svoj nadimak Stipa, više mu je prijao onaj drugi – Rodijak.
–Moj rodijače! Ni tebe odavno nema vamo, a volio bi s tobom koju probacit, čini mi se da bi ozdravio.
Godilo je Stipi sjećanje na nećaka Pašku, istinski ga je volio. Možda i zato što jedini nosi didovo ime. A tog imena su Stipi „ puna usta“.
–Ne bi mi niko virovo da ga ne lučim od svoje dice? Nako čeljade nije Bog dao u cilom kraju. Ako si skaren, razgovorit će te, ako si veseo, razveselit će te još više. Uvik mu priča meka i podatna pa ti pane na dušu ko molitva, prodišeš od nje. Volim ja njega jer me je jedini zvao- striče Stipane, iako sam ja sam sebi izdio nadimak Stipa. Kad sam u Slavoniji kupio imanje, onda sam po selu pričo da se u nji Stipan kaže Stipa. I tako mi ostade nadimak, kokad su naši jedva čekali da te prikrste, svog se krsnog imena niko nije nanoso.
– Stipa! Ajd ručat, Bog t’ ubio, kako ti meni kažeš! – zvoncala je Rozika njišući se u širokoj naboranoj suknji.
– Puknut ćeš, ubilo te vrime! – našali se Stipa kad zateče Roziku kako hlapljivo srče juhu.
– Eto te ko burence! – dijelio joj je komplimente u domaćem stilu – prije bi te čovik priskočio, nego zaobišo.
Nije se Rozika ljutila, navikla je Stipinu narav, ali ni svoju nije mijenjala.
–Da sam slaba i mršavna ko tvoja pokojna, reko bi mi: „ Idi kruv, nemoj sebe!“ Čudna si ti sorta Stipa, ne znaš lipo divanit s ženom, a ništa joj ne manjka u tvojoj kući, „odrišene su joj ruke“. Eto, zato sam ja došla za te. Naši Slavonci su drukčiji, ljubomorni i ne viruju ženom, u glavi im švaleranje.
–Đaa im poganu krv! U nas tog nema, nije se čulo da je žena privarila čovika, a bivalo je muški koji su tili u šćetu. Nji niko nije mećo među ljude, taman da su gazdinski.
Poslije nekoliko zalogaja, Stipina priča je postala blaža, šaljivija.
–Mi smo Ercegovci prirodno napridna vrsta, zato se sijemo po svitu, ko dobro sime.
–Ima tu istine, moj Stipa! – i Rozika je poslije obilnog objeda povlađivala Stipi – meni su svi tvoji dragi, poštuju me bolje od rođene rodbine.
Zadovoljan Rozikinom izjavom, Stipa se zanese u razgovoru:
– Zabrigu mi je bratić Paško, odavno ne zove? Ko će znat šta ga je pritislo pa zaboravio? I on posto zaboravan, to je sad ušlo u običaj. Svak svakom u glavi, ali teško se otisnut nazvat, popričat, a sva zgoda pri ruci. Više smo razgovarali dok smo zvali iz pošte, siti se napričaj. Ja ne znam s čega je razgovor zamro? Naš svit je to držalo na životu.
–Izgubilo se nešto u ljudima, moj Stipa – Rozika podrža Stipu pokazujući mu veliki vezeni jastuk na starom kauču – prilegni malo.
– Nisam ja naučio ligat posli ručka – pobuni se Stipa – onda ne mogu spavat obnoć. Misli me razuzmu. Odo sad zovnut rodijaka da vidim šta oni doli rade. Ti se, Rozika, nemoj mišat u priču, onda slabo čujem.
– Ne ću, odo ja u sobu odmarat, a ti se sit napričaj.
Osjeti Stipa prizvuk povrijeđenosti u Rozikinu glasu, ali se nije obazirao na nj.
–Ko će žensku ugodit? Nije ga Bog stvorio?
Nije se Stipa najbolje nosio s brojkama, trebalo ih je dosta otipkati, a njem je trebalo vremena na putu od papirića do tipkovnice, trajalo je to. Kad je konačno stavio slušalicu na uho, brzo je čuo glas neviste Jage:
–Jesi to ti Jage? – glas mu zadrhta.
–Jesam? Koda mi se kazuje da čujem našeg strica Stipu?
-Je, je, ja sam amo! – vikao je Stipa.
-Kako si, brate? Sosve si nas zaboravio? Nikad glasa od tebe? – Jaga je uzbuđeno nizala pitanja.
– Ni vas nema? Ja se uvik pitam što ne zovete, šta je reć?
–Ne znam ti ništa, moj striče? Znam samo da te uvik spominjemo i volili bi te vidit?
–Iii, moja nevista, ne znam za viđenje, ali čut bi se mogli češće? – upustio se Stipa u razgovor pa mu i glas postao sigurniji. Najednom mu se lice ozari kao djetetu kad začu glas dragog nećaka:
– Kako si, striče Stipane? Kako te zdravlje služi?
–A ne znam, kako kad? Ne mogu reć da ne služi, samo me uvati ova zaduva, a vamo težak zrak, digod ne da dinut.
–Bi li ti došo vamo? Vamo se da disat? Da se u nas i spavat kad su najveće žege. Bilo bi lipo da malo dođeš u zavičaj?
–Srce bi tilo, samo tilo izdaje, moj bratiću- ganutljivo je zborio Stipa.
–Ja ću doć po tebe, samo ti reci da oćeš. Svakako ću ići u Zagreb, voditi malog na upis u školu. Tamo mi je i stariji, studira.
– Vidiš ti koliki su naresli, a ja mislim još nejaki?
–Vrime leti, moj striče. E, drago mi je što si nas zovno, mislili smo da si nas zaboravio?
–Kažeš, ti bi po me došo? – ponovi Stipa onu rečenicu od koje mu maloprije zatopli oko srca.
–Drage volje, striče! Spremi se, eto mene u sridu.
–Eto, kad oćeš. Ne bi mi bilo mrsko još se jednom napit vode sa Studene, je i dobra.
–Ih, dobra? Nema je nake!- veselo potvrdi Paško.
Raspitivao se Stipa za svakoga. Kao da mu je ona težina iz grudi popuštala. Po završetku razgovora, osjećao se bolje.
Pripremio je putovnicu i napunio novčanik eurima ispod dušeka. Onda pristojno zamoli Roziku:
– Spremi mi dva prislaka, svratit će Paško po mene u sridu pa ću s njim u rodni kraj.
Nije se obazirao na Rozikino prigovaranje i zabrinutost zbog njegova tlaka i astme, križobolje…
–Lako ću ja za to, ima likarije. Ma, ko će dočekat sridu?
Misli mu tako odlutaše u rodni kraj, pod hrastove gdje su mu ukopani roditelji. Sam se pitao zašto mu po stare dane sve češće dolaze slike rodnog kraja, onih brežuljaka na kojima vjetrić uvijek puše. Bio je uvjeren kako će se tamo, konačno, pošteno nadisati.
Iva Bagarić