Šćete još se svi sićamo,
slavne priče o njem znamo.
Evo jedne još neznane,
ispriča je sinoć Dane.
Šćeta jutri baš urani,
pošto Lisca svog nahrani,
i prigleda potkovice,
odma poslje školske dice.
Običaj je pa on mora,
na čašicu razgovora.
Stalno je se držo toga,
pa je tiho, moleć Boga,
kod susjeda navraćao,
konjak ga je već čekao.
Godinama to je tako,
nikog nije on priskako.
Sve do jednog kobnog dana,
kad je mimo čvrstog plana,
iz čašice od rakije,
kamilicu nageo da pije.
Ništa njemu ne bi jasno
čaša prazna, sad je kasno,
namršti se, ljuto gleda,
što mu Iva konjak ne da.
Jadna Iva uze flašu,
nali sebi jednu čašu,
pomirisa, pa je proli,
i sve svece skrušno moli,
da joj kažu diverzante,
taman bio njezin Ante.
Sveci joj se smilovaše,
i tri momka njoj poslaše.
Jedan od njih dobro laje,
još se uvik Tomo kaje,
šta uradi nehotice,
uli Šćeti kamilice.
Drugi momak Ante biše,
obećava: “Neću više!”,
i žao mu kaže Šćete,
materom se svojom klete.
Treći momak, Crnka mladi.
konjak mu se od tad gadi,
jer je i on s njima bio,
kad se konjak izpraznio.
Prije na noć, momci sili
zadnju kap su čak popili.
Bučića se dobro plaše
kamilicom pune flaše.
Računaju, boja ista,
kamilica to je čista.
Zaj… tako Šćetu,
u lozu bi vodu svetu.
Marinko Vukadin Ćokanov