Moga brata Blagu je njegova bivša jedne (ne)prilike prikrstila u ništariju. Samim time da je svoj nadimak prihvatio sa humorom, i sam ga koristi, pokazuje da on ipak nije ništarija. Još ko malo dite je se ispostavilo da ima izuzetan talent za piskaranje. To je pokazivo i svojim izgledom: velika glava, i još veće naočale. Taj svoj talent još uvik koristi, posebno kad na mandino-selo.com opisuje stare slike iz arhive, ili seosku čeljad u rubrici Ništarijini zapisi. Često se dogodi da dobro zabrlja, posebno ako me prije ne nazove i malo se raspita. Ali pošto je uvik bio ljubimac svih seoskih žena (priko 60 godina) nitko se ne ljuti.
Zahvaljujući svom talentu i dodatno nevjerojatno lakom učenju, ubrzo je posto ljubimac, ne samo seoskih žena, nego i svih nastavnika i učitelja. Uvik malo boležljiv, bio bi stalno pošteđen težih poslova. Vile i grablje je prvi put vidio sa 17 godina, a kosu sa 20.
Zbog svoje boležljivosti je u drugom osnovne falio više od pola godine, ali on ne samo da je završio razred, nego je čak bio i pohvaljen za odličan uspjeh. Prilikom brojnih kontrola kod pok. dr. Baje, njegova nadarenost je i Baji upala u oči. Baja ga je jednom upito: Blago šta ćeš ti bit kad naresteš? U očekivanju logičnog odgovora, da će mali bit doktur, Baja je osto zaprepašćen Blaginim ko iz topa ispaljenim odgovorom: “PAPA”. Za to je sad kasno, ali tko zna što život, i promjene u crkvenom zakonu nose sa sobom.
Taj njegov talent je najviše koristio njemu, meni je ponekad i štetio. On je dvi godine stariji, pa smo mi dva puta po dvi godine išli u istu školu. Svi nastavnici su i od mene očekivali barem približnu marljivost. Ja sam im objašnjavo da imam još jednog brata i sestru, pa nek me mire po njima. Ali nastavnici ko nastavnici, tvrdoglavo, Bože sačuvaj, pa sam tako po Pašalićevoj naredbi morao čak u literarnu sekciju. Kakav bi Blago bio brat da me nije uvik izvlačio iz g…, (zahvaljujući njemu tamo sam i dospio) uredno bi sve moje radove kontroliro, popravljo, nadopunjavo i sam pisao. Ni Pašalić niti itko drugi nije primijetio da naša nadarenost nije ni približna. Sve je to super funkcioniralo dok on nije završio osmi, a ja tek pošao u sedmi razred. Moje pjesmice nije više imo ko kontrolirata i popravljati, pa je jedna nehotice ispala priviše bezobrazno. Prilikom prvog čitanja, na malom odmoru, prid cilim nasmijanim razredom nisam ni primijetio da i direktor Badić sluša. Kad mi je prišao, i zviznuo šamarčinu, ja sam tada (u sebi proklinjući i Blagu, i Pašalića, i literarnu sekciju) odlučio ništa više ne pisat bez Blagine kontrole. I dan danas kad nešto napišem, sitim se Badićove šamarčine i sve šaljem bratu na kontrolu.
Kad je Blago malo podresto, i prolipšo se, počeo je sve više sličiti meni. To mi je puno više koristilo, nego svi literarni radovi. Sličnost je bila tolika da su nas skoro sve žene u selu minjale, pa sam tako i ja nehotice posto njihov ljubimac. Kad bi ja štogod gadno opsovo, one bi začuđeno upitale: Tko to tako laje, sigurno je Marinko? Ja bi to zanijeko i rekao da sam Blago. Najgore je prošao kad sam došao iz JNA na odsustvo. Mama je u to vrime bila već teško bolesna, pa je kuća uvik bila puna žena. Kad sam ja zajedno sa Blagom banuo u kuću (već u civilu), jedna je zavikala: “A nu i Marinko došo”. To je izgleda bila magična riječ koja je pokrenula masu. Ja se instinktivno izmako nazad, istovremeno guraći Blagu malo naprid i reče: Je, je sinoć je izbio. I dok je masa izljubila Blagu, ja sam već bio mako iz kuće.
Kad je mama umrla, a ja završio vojsku i svoju neuspjelu kamiondžijsku karijeru, po Blaginu nagovoru, ili naredbi završih i ja u Austriji. Tu mi je naša sličnost najviše koristila. Posebno kod njegovih jaranica, kojih je on imo priviše, a ja primalo. Ali to je neka druga priča.
Marinko Vukadin