Ispriča mi jedna naša Mandoseljka šaljivu zgodu koja se zbila baš ovih dana. Naime, kako nije bilo baš suvo kad se orala njiva, pričekala nekoliko dana sa sadnjom krumpira, dok se zemlja malo osuši. Odlučila kasnije posadit, uz špagu i motikom. Računa, nije baš puno, pa to mogu i sama. Dotrala u kolicima krumpire, motiku, razvukla špag i u kesi malo kruva i slanine, za utažit glad, da se ne vraća kući do završetka posla, a u istu kesu ubacila i mobitel, jer mogu nazvat dica iz dalekog svita i triba se javit da se ne brinu. I sve odložila uz među. Kad je posadila trećinu njive, sasvim slučajno se okrenula, a imala je što i vidjeti: pas, lutalica, kojih imamo dosta oko kuća, zubima je ščepao kesu, sa slaninom (i mobitelom), i nastavio bježati niz polje. No, ne zadugo. Naša hrabra Mandoseljka odmah je hrabro potrčala za njim i ruka pravde bila je dostižna i pravedna. Spašeni su, mobitel i slanina a četveronožni kradljivac je dobio drvo u rebra, baš ono isto kojim je koju minutu prije bila razvučena špaga na njivi. Jer, ne valja uzimati bez pitanja (krasti), bez obzira na broj nogu. Pa makar to bili komadić slanine i stari mobitel.
Tekst i foto: Ivica Šarac