Jedna lipa mandoseljska cura do diplome sad dogura,
peto dite u Šaraca odmah iza blizanaca.
Starija od Mije, Luke faks završi bez po muke.
Sirnica joj glavna hrana to je naša draga sestra Stana.
Nakon srednje, u našemu gradu otraše je, još nezrelu i mladu,
do Mostara našeg glavnog grada da fakultet tu savlada.
Stana plače, potok suza briše di je jadnu samu ostaviše.
Plače Ivan, plače i Ljubica falit će im mala mezimica.
Nas šestero, isto ko da nema sve što valja, u Mostar se sprema.
Bogdina će Marijana sa njom dilit pola malog stana,
sve radosti, i sve curske brige zajedno će prilistavat knjige.
Časna sestra sve nadgleda momcim blizu lipi cura ne da,
uvik budna ko kakva mašina to je stroga sestra Leopoldina.
Zaključava sve prozore i vrata od prizemlja, do petoga kata.
Za cure je, od sad samo učit zemljopisom se tri put dnevno mučit,
a vikendom za nagradu malo skoknit Tomislavu gradu.
Tu je baba Kovačuša ko biskupa pomno sluša
dok za svoju ljubimicu staru stavlja pitu u pekaru.
Par godina to potraja spominje se i udaja.
Srce oće, ali ne da glava na redu je Tomislava.
Pričekat će još par dana nije ona ko Ivana.
Što se uda prid Matijom našom sestrom najstarijom.
Tomislava kad se brzo uda
ne zna Stana od radosti kuda.
Dodijale i knjige i teke ima momka, oće u Landeke.
Kad je ljubav dobro procvjetala
ispite je sve brzinski dala.
Završila i tu svoju školu
sad je s Vinkom u brdskom Tirolu.
Od škole su samo, ostale joj knjige uspomeme,
sjećanja na brige, i diploma da je završila od sedmero jedina je tila.
Tekst i foto: Sestra Ivana