Malo je koja obitelj u selu imala baš sve što je trebalo za oranje. Uvijek je nešto nedostajalo. U poslijeratnim godinama problem je bio u pomanjkanju broja odraslijih muškaraca; malo koja kuća je imala dva vola ili dva konja. Rijetki su u selu tada imali plug-ralo, a kamoli pravi –metalni plug. Sve što je potrebno za oranje imale su samo gazdinske – bogatije kuće: Džankušići, Kažimirovi, Joskanovići i Jakičini. Svi drugi morali su udruživati ljudske snage i volovsku radnu silu kako bi orali. To udruživanje radi obavljanja oranja, pa i vršidbe zvalo se SUVEZLUK. Dvije obitelji bi se udružile na način da bi svaka dala jednoga vola ili konja, a i oprema i alati za oranje ili vršidbu bili bi zajednički. Suvezluk bi se protegao ne samo za oranje, nego i za druge poslove koje je je trebalo kolima (dovoz sijena i žita iz polja, kidanje đubra i napora=tjeranje đubra na njivu) itd. Zapravo svagdje tamo gdje je trebalo raditi bilo kakav posao za koji je trebalo upariti dva vola ili dva konja, a nije se imalo, išlo bi se u suvezluk.
Znalo se dogoditi da jedna obitelj unajmi jednoga vola ili konja iz nekog drugog sela, pa čak iz Hercegovine. U Hercegovini bi oranje ranije započelo pa i ranije završilo. Evo jedne priče koja govori o najmu vola iz Hercegovine. Došao kum iz Mandina Sela svome kumu u Hercegovinu pa pita hoće li mu dati vola za oranje. Kum spremno odgovori: «Kume, šta pitaš, kad znaš da ću ti dati». Kratko vrijeme, nakon što su dogovorili da će vola iznajmiti, pijući kavu: «Kume pušiš li ti, ‘oćeš jednu saviti». «Hvala kume, ja ne pušim». «E, kad ne pušiš onda ti ja ne dam vola». «Pa kume obećao si, dogovorili smo se». «Jesmo se dogovorili, ali nisam znao da ne pušiš. Sad kad znam da ne pušiš, sad je druga. Ako ne pušiš, ti ne znaš odmoriti za vrijeme oranja. Radeći tako, a ne odmarajući, uništit ćeš mi vola. Kume nemoj se ljutiti, ali od pogodbe nema ništa». Tako se kum vrati iz Hercegovine bez vola.
(nastavak slijedi)
Tekst: Ante Vukadin – Ćipa
Foto: Ilustracija