Nigdje drveta ni za lijeka u ovoj planini bezdrvnoj
Gola ko pustinja
Tek joj se obrve zelene
Samo oni
Samo oni najpamtljiviji znaju
Iznejaka što su učeni
Što su ih očevi
U dugim zimskim noćima u krilu držali
U srce što su im šaptali
Da pamte, da ne zaboravljaju.
Koliko je ovdje otkosa pokislih
Snova koliko je prekinutih
Koliko je ljubavi neuzvraćenih
A negda su ovuda
Jata krilila zemljom
U ovoj bezdrvnoj planini
Samo oni,
Samo oni najodlučniji znaju
Kako je teško vatru staknuti
Učuvat je da se ne utrne
I dušu zgrijati
Samo da
Samo da studen umre
Izvor: Ilija Smiljanić: Zamka vremena, 2018.
