Neposredno poslije zemljotresa (6. listopada 2021.) u Dalmaciji s epicentrom pod Buškim jezerom, dragi moji štioci, proveo sam vikend kod prijatelja Maria u njegovoj kući blizu Splita.
Čim sam došo u goste prijatelju, on me je, kako i priliči, predstavio svojim ukućanima, a posebno svom didu Anti.
-Dide, ovo je moj prijatelj iz gimnazijskih dana na Poljudu, rodom od Tomislavgrada.
Pružajuć mi ruku did će odma, smijući se: -Tili ste oba bit pratri, pa niste mogli. Nema veze, važno je da budete dobri ljudi.
-Tako je, dide – ja ću – moj ćaća mi je često govorio: budi šta oćeš, samo nemoj da se ja za tebe, kao čovika, zastidim.
-Slažem se, moj sinko, važno je bit čovik – did će. -Ti si, lipi moj, znači Duvnjak. Dobro vas je, kako javljaju, ovi dana treslo, kao i nas. Živio ti nama! – nazdravio je did rakijom, koju je njegov unuk, zajedno sa suvim smokvama, stavio na stol dok smo se nas dvojica upoznavali.
-Živio dide! Viša sila nas je malo prodrmala. Da, ja sam Duvnjak, iz rodnog mista Dalmacije, iz Delminijuma, glavnog grada Ilira Dalmata, di su krunjeni neki rvacki kraljevi. Reko mi je tvoj unuk da puno čitaš i znaš o rvackoj povisti, pa si, vjerojatno, sazno da je na Duvanjskom polju, ispod grada na slavnom brdu Lib, okrunjen ne samo naš veliki kralj Tomislav, nego i prvi naš poznati kralj Budimir davne 753. godine.
-Čuja sam za to, sinko, čitajuć pra Dominika Mandića, i još neke povisničare, ali čuja sam, a i sam se uvjerio, da su Duvnjaci dobri i rabri ljudi. S nekim Duvnjacima sam bio u istoj vojsci za vrime Nezavisne. Tada smo, uz sve naše žrtve, izgubili rat, ali, evo, dico moja – pogleda nas obojicu – vi ste ga, vala Bogu, dobili, pa imamo kakvu takvu svoju državu. Vas Duvnjake, kao i Livnjake, nedavno sam čita, najbolje je opisa Livnjak Darko Periša u jednoj svojoj znanstvenoj studiji. On tu kaže da je Duvnjak najprije Rvat, a onda sve ostalo (katolik, Ercegovac, Dalmatinac…). Slažem se s Perišinim zapažanjem da je Duvanjsko i Livanjsko polje stolićima ranilo Ercegovinu i Dalmaciju; živilo se od ječma, šenice i zobi a ne od gologuzasti turista, kao danas. Kakva je korist od našeg vina i rakije kad ih nemaš za čim popit. Nego, čujem da ste se i vi Duvnjaci priviše raselili po svitu – did će- zar vam nije bilo dovoljno raseljavanja za vrime Austrije, Srbije i
Tite, pa se i danas raseljavate?
-Dide, iako danas imamo svoju vlast u nekim županijama, gradovima, selima i općinama u Bosni i Ercegovini, nama vladaju, kao nekad paše, tzv. visoki predstavnici. Velika nepravda nam je, dide, učinjena. Izginuli smo za Rvacku, a nismo u njoj.
-Tako ti i pišeš, dragoviću si moj. Čuja sam ja za tebe priko svog unuka a i pročita neke tvoje knjige koje si njemu da. Dobro pišeš, samo si nekad pristrog prema našoj današnjoj vlasti. Čini mi se da ponekad zaboraviš onu svoju rečenicu, nekoliko puta sam je srio u tvojim tekstovim, da je i najgora naša vlast bolja od najbolje tuđe.
-U pravu si, dide, ali zašto ne težit za boljom ako je to ikako moguće. Nakon toliko prolivene krvi, morala nam je ispast bolja i pravednija država, i sritniji državljani.
Did će: -Triba čuvat ovo što imamo i ispravljat ono što nije ispalo dobro, ali i uvik bit na oprezu s janjičarim, rišćanim i ostalim našim vikovnim neprijateljima.
-Dosta nam je o velikoj politici. Ajmo sad malo o nogometu, Duvnjače moj, pretpostavljam da si dinamovac kao i većina Duvnjaka. Po vašem ajduku Mijatu dali smo ime svom Ajduku, ali, izgleda, da je ovaj vaš ajduk Mamić napravio od dinamovaca bolje ajduke nego su ovi u našem Ajduku. Dinamo je posta evropski klub, a mi nikako da se maknemo sa starog placa, iako igramo na prilipom Poljudu.
-Dide, odrekli ste se Gospe, zato vam ne ide.
-Kako misliš da smo se odrekli Gospe?
-Pa kad se spustite od Zadvarja niz Dupce, pa krenete prema Omišu, pogledajte s desne strane, dvadesetak metara uvis, u prirodno udubljenoj stini bio je naslikan prekrasni lik naše Gospe. Sada, već nekoliko godina te Gospe nema – neko je izbriso i na tom mistu nacrto Ajdukov grb, je li to normalno, dide?
-Kako će bit normalno -did će- to je manito, nekršćanski i neljudski. Gospu triba odma vratit na to misto. To su napravili isti oni koji su nacrtali kukasti križ na Poljudu, viruj ti meni, Duvnjače moj. Ovde oko nas još ima orijunaša, više nego mi mislimo da ih ima. Po njima raspali kad pišeš, nemoj ih žalit nimalo; ali nemoj zaboravit pohvalit i nas i vas gori koji već stolićima prolivamo krv da bi stekli malo slobode i koliko toliko nezavisnu svoju državu. Da nam je samo zbrojit mrtve ispod, oko i povri dinarskog podneblja, koji su svoje živote za Rvacku dali! Dinaru, koju narod u svojim pismama naziva Kunara, triba proglasit svetom rvackom planinom, Duvnjače moj.
-Šta misliš, dide, je li nam turističko blagostanje i po Evropi gastarbajterovanje otanjilo viru u Boga?
-Kako nije, prijatelju moj; ako si prijatelj mog unuka, i moj si; ispada da što je god čovik u blagostanju sritniji, da je u životu nesritniji; kao da se lakše nosimo, u svakom smislu, sa siromaštvom nego s bogatstvom. Triba priznat da je to naša, i ne samo naša, rvacka mana i s njom se uvatit u koštac. U tome bi, kao i u svemu ostalom, narodu tribali više pomagat školovani ljudi, a posebno naši pratri. Možete li ikako , vi gori u Zagrebu, okrenut situaciju nabolje? Kako ste mogli izabrat za gradonačelnika onog bradonju – ko da mu je četnik ćaća. Nije naš, ovde u Splitu, puno bolji, ali je barem obrijan.
-Dide, ne branim tog globalistu nimalo, kao ni one jugočetnike oko njega, ali četnikoliki izgled danas je u modi. Možete li nediljom vidit svećenika kako govori misu, a da nije pustio, ili zapustio, bradu? Ritko.
-Nažalost – did će – i oni su se počeli modirat takim izgledom; naročito mlađi. Kad mi je jedan pratar, koji je pustio bradu skoro do pupka, reka: šta me tako oštro gledaš?, odgovorio sam mu: kako te ne bi gleda kad sam ja, za vrime Nezavisne, u takve i puca.
Na te didove riči osvrnu se u prolazu njegov unuk: -Dide, ostavi mog prijatelja malo na miru, dovoljno ste pričali.
-Unuče moj, ostavio bi ja njega, ali on neće mene (smije se). Baš nam je bilo ugodno, je li tako Duvnjače?, malo popričat. Zapiši i objavi sve o čemu smo nas dva danas razgovarali. Ja se ničeg ne stidim što sam bio i radio i što sada govorim. Dico moja, obojica ste moja dica svitonazorski iako niste biološki, reću vam još ovo: moj život je pri kraju, ja sam odradio koliko sam zna i moga, a vi nastavite i nedajte da vam ovi naši i svicki strvinari otmu Rvacku, jer je ona okvir za trajanje kako u miru tako i u nemiru. Neka vam pomogne vira u Boga i rvacka sloga. Eto, sada vas dvojica ljudikajte a ja odo malo počinut.
Zagreb, 15. listopada 2021. B a r i š a