NIŠTARIJINI ZAPISI:  Prva pustolovina švrće Miće – Rođenje

NIŠTARIJINI ZAPISI: Prva pustolovina švrće Miće – Rođenje

objavljeno u: NIŠTARIJINI ZAPISI | 0
Rodio se Mićo.
Nek poživi dugo!
Prozvaše ga švrćo.
A kako bi drugo

kad očima šara
i rukama maše?
On se ne umara,
svi drugi pospaše.

 

Velika je beba
i krupna mu glava,
majka odmor treba,
jauče dok spava.

 

Mićo sisu hvata,
al
ništa ne curi.
Uspaničen tata
iska pomoć, žuri,

 

tražećsinu spasa
u dojilje druge.
Pita tužna glasa,
bulji prepun tuge.  

 

Jedna mama mlada
od svog sina dijeli:
„Daj ga meni sada“
sažaljivo veli.   

 

Dočep’o se Mićo
bradavice, grudi.
„Baš si gladan švrćo!“
žena mu se čudi.

 

Ne ostade više
niti jedne kapi.
Dojilja uzdiše
tužnim glasom vapi:

 

„Šta ću sada jadna,
dite mi se budi?
Usta su mu gladna,
a prazne mi grudi.“

 

Mićo mirno spava,
puna pupa godi,
klonula mu glava
dok sanja o rodi.

 

Hranila ga žena
nekoliko puta,
pazeći da njena
beba se naguta.

 

Laknu joj kad Miću
odnesoše kući,
žali svoga sriću,
čini joj se žući.

 

To druge su priče
za duge romane.
Što se Miće tiče
od mladosti rane

 

osim dobre hrane
voli tople grudi,
pa tko je bez mane
neka njemu sudi.

 

Uspori sad malo,
žuriti ne vrijedi.
Puno je ostalo,
druga zgoda slijedi…

 

 

(nastavlja se)
Blago Vukadin