NIŠTARIJINI ZAPISI: Kazna svetog Ante

objavljeno u: NIŠTARIJINI ZAPISI | 0

Nazvah neki dan Ivicu Antina, našeg glavnog urednika, da mu se izjadam na loša vremena:

„Šefe“ – rekoh – „uhvatila me kriza. Ne pada mi ništa na pamet, a ne pišu mi se dosadne priče, pa objavljuj stare. Ako Bog dadne opet će mi doći inspiracija, a ako ne, onda nek Ante Slavkov i Ante Šarac malo više zategnu i zarade honorar!“

„Nemoj molim te samo spominjati honorar“ – upozori me Ivica – „plaćam samo vama trojici jer ste Mandoseljani, a zetovima ne dam ni lipe. Dosta im je što su se oženili iz našeg sela. Ako međutim onaj Borčanac, Marko Matić Kalčin, ili Kongoranin, Tomislav Majić Micin, čuju da vama trojici plaćam za piskaranje, počet će me moljakati, a para nema.“

„Dobro da si mi rekao, od sada pazim što pričam. I hvala ti na razumijevanju. Dobro je da imam dvojicu braće, pa će mi uskoro nešto pasti na pamet, zahvalni su i Vinko i Marinko za pisanje smiješnih zgoda.“

„U pravu si. I moja braća su ista kao tvoja. Da nije nas dvojice ne bi od njih ništa bilo.“

„Tako nas je zapalo, moj Ivica. Dobro je da smo ih lijepo poudali, da su im žene marljive i pametne, pa paze na njih, i da su djeca lijepo ispala, na stričeve.“

Tako završismo razgovor ugodni puka mandoseljskoga, potom spustih slušalicu i pogledah na fejs, da vidim što ima novoga.

Kad tamo imaš što vidjeti – mi o vukovima, a vukovi na vrata!

Moj mlađi brat, Marinkom ga krstismo, stavio fotografiju pune porcije bureka, kojega mu je naš stari brat, Vinkom ga zovu, donio iz Zagreba, iz jednog duvanjskog lokala, pa se hvali cijelom svijetu i okolici:

„Donio mi brat burek iz Zagreba, uživancija!“

Mene ni da spomene, a kamoli da me jedan od njih nazove i barem onako, reda radi, upita, hoću li i ja komad bureka, da mi poštom pošalju, ako su već lijeni i ne žele ga dostaviti na kućnu adresu, što bih ja svakako za njih dvojicu učinio.

Pozlilo mi je od ljutnje i brige što je od njih dvojice postalo. Nisu nas mater i ćaća tako učili, uvijek je bilo ili svima, ili nikome. A vidi sada – dva brata jedu burek, a treći u dugoj ljetnoj noći gladuje!

Andreja me pokušala utješiti riječima:

„U subotu idemo kod moje mame u Ljubljanu. Na Cankarjevom šetalištu ima buregdžinica koju vodi moj školski prijatelj Janez. Idemo kod njega na burek!“ – reče mi, nasmija i rastuži me istovremeno.

„Janez i burek! Burek i Janez!“ – poluplačno joj uzvatih pokazujući istovremeno kažiprstom moje desne ruke na sljepoočnicu i krteći se lijevom u nastojanju da je upitam je li pri sebi.

„Ovo će im sveti Ante kad-tad vratiti! Zaslužili su“ – rekao sam sutradan Andreji dok smo pored jednoga od ljubljanskih mostića jeli kranjsku kobasicu s bijelim kruhom, kiselim kupusom i puno hrena, da neutraliziram okus.

„I jesu!“ – potvrdila je Andreja ne htijući me više gledati tužnoga.

Po povratku kući naručio sam u pekarnici Albanca Vehbija jednu sirnicu i dvije zelenjače, otvorio pivce i navukao mrežu za komarce, te počeo polako blagovati.

Andreja je, misleći da sam zatvorio vrata i da ništa ne čujem, počela telefonsku konferenciju sa svojim jetrvama, Vinkovom ženom Josefinom i Marinkovom Irenom, te sa zavom, mojom sestrom Marijom.

Ti razgovori vode se inače tajno i daleko od muških ušiju, no zahvaljujući Andrejinoj neopreznosti sve sam čuo, pa ono što žene izgovoriše, ovdje zapisujem.

Počela ja Marija:

„Bože dragi, kako nam je lijepo. Moj Willi sve je mlađi i jači nakon druge operacije kuka. Eno ga u moru, pliva ko riba. A ribom se i hranimo, dok vinom žeđ gasimo, pa obadvoje uživamo.“

„I moj Blago se pomladio“ – nastavi Andreja – „U Lljubljani smo jeli samo kranjske kobasice s puno hrena. Koža mu se utegla, mišići nabrekli, kosa pocrnila. Daj Bože da ovako ostane barem do vikenda!“

Josefine i Irene nikako su nisu javljale, pa ih je Marija osokolila:

„Što vas dvije šutite? Recite nam kako ste i što moja druga dva brata rade.“

Prva se usudila progovoriti mlađa od njih, Marinkova žena Irene:

„Ne pitaj, draga Marija. Marinko je prošloga utorka spucao prepun tanjur bureka kojega mu je Vinko donio iz Zagreba. Sutradan je otišao na posao, bilo je jako vruće, a masna hrana u njemu proradila. Od utorka do danas sjedi na zahodu i sve iz njega teče i curi, nikako da prestane. Ako potraje još nekoliko dana zvat ću hitnu!“

Čuvši njenu ispovijed i Josefine, Vinkova izabranica, skupila je snage i povjerila se drugim ženama, misleći da ih nitko ne čuje:

„Marinko je još dobro prošao. Moj Vinko je u Zagrebu smazao cijelu tepsiju bureka, a Marinku je donio ono što mu je ostalo od druge. No, slabo se kreće, samo sjedi, ili u autu, ili na kauču, pa ga masna hrana gadno začepila. Od utorka do danas sjedi na zahodu i stišće zube, ali ništa iz njega ne izlazi. Ako potraje još nekoliko dana zvat ću hitnu.“

Slatko sam se nasmijao licem pravednika, zahvalio tiho svetom Anti na uslišanoj molitvi i na kraju ga zamolio:

„Sad im je dosta. Žao mi žena, pa ako ti nije teško, pusti ih dragi Ante  da se još večeras muče, a sutra nek se začepe i otčepe.“

Tako je i bilo, ali to je sasvim druga priča. Ovdje sam samo htio kazati da je sveti Ante pouzdan i neobičan svetac.

Blago Vukadin