NIŠTARIJINI ZAPISI: Coronine priče 1

objavljeno u: NIŠTARIJINI ZAPISI | 0

Atina

Prije 10 minuta nazvala me neka bijesna učiteljica iz bivše škole moje djece:

„Jeste li vi gospodin Vukadn?“

„Jesam, ja sam.“

„U školi niste ostavili vaše aktualne podatke“ – bijesno je zazvučala gospođa.

„Stvarno? A zašto trebate moje podatke?“

„Kako bismo u slučaju porebe mogli kontakirati vašu kćer Atinu.“

„Ali ja nemam kćer Atinu. Moja kći zove se Daniela i već je odrasla.“

„Jeste li vi gospodin Vukadin? Daniel Vukadin?“

„Da ja sam Vukadin, ali nisam Daniel, nego Blago. Kako izgleda gospođa Vukadin, Atinina mama, možda sam ipak stvarni otac? „

Učiteljica se glasno nasmijala i spustila slušalicu.

Tariguz

Jučer, prvi put u 35 godina u Austriji, u dućanu nisam našao toaletni papir, kisele krastavce i moj omiljeni sos za špagete.

Dabogda svi koji su panično kupovali dobili sraćku i imali na što potrošiti papir. A ja ću guzicu brisati novinama, kao u bivšoj Jugi

Daniela

Zove me moja najljepša, najbistrija i najdraža kći iz dalekog Berlina:

„Tata, jesi li kod kuće?“

„Jesam, zlato, ne brini se.“

„Pereš li redovito ruke?“

„Perem, anđele, ne brini se.“

„Voziš li se liftom do stana?“

„Da, vozim se, ali gumb stisnem ključem, ne brini se.“

„Paziš li da ne dodiruješ lice rukama. To je opasno.“

„Ne dodirujem, sunce moje, samo kosu ponekada, ne brini se. Ali zašto me tako strogo upozoravaš? Pa nisam dijete.“

„Tata, ti si već star i pripadaš rizičnoj skupini“ – odgovorila mi je moja moja najljepša, najbistrija i najdraža kći iz dalekog Berlina prije nego sam spustio slušalicu i tiho nešto opsovao.

Blago Vukadin